izložba DODIRI / TOUCHES art exhibition
Naziv izložbe koju je Tatjana odabrala, svakako nije ishitren niti slučajan. On je stvaran godinama, kao i sama autorkina odluka da započne slikanje na svili. Proces prepoznavanja materijala, dodirivanjem i nanošenjem boja na ovakvu površinu, ugrađen je lični i emotivni pečat, po čemu prepoznajemo Tatjanin rad. Taj rad je složeni skup raznih osećanja nastalih reagujući na brojne podražaje i doživljene utiske koja su na kraju vizualizovana.
Priroda kao motiv za koji se autorka odlučila u potpunom je skladu sa ovim čulom i izabranim materijalom. Dodiri i priroda osetljivi su na razne promene; prijatne i neprijatne, poput duše, kao fenomen života, koji seže od subatomskog pa sve do kosmičkog.
Naturalni motivi preneti na svilu, nastali su konstantnim analiziranjem prirode koju je upotpunila svetlost i boja.
Svila kao tekstilno vlakno je veoma kvalitetno, ona je nežna, tanana, mekana, a opet s druge strane ima veliku rastezljivost i nateznu tvrdoću, što omogućava Tatjani da radi sa njom i postavlja u prostor u skladu sa njenim željama. Svila svojom transparetnošću, kroz koju prolazi svetlo; prirodno ili veštačko u kombinaciji sa bojama stvara uvek nove slike i vizure u zavisnosti od prostorne i vremenske situacije. Ta bela, tanana, svilenkasta površina u jednakoj meri reflektuje sva talasna područja bele svetlosti i u komunikaciji sa hromatskim bojama; koje se slivaju jedna u drugu i stvaraju novi kolorit, prave male frekvencijske razlike u području vidljive svetlosti. Slojevi različite prozirnosti čine fragmentarnu mešavinu raznolikih oblika koji nagoveštavaju prepoznavanje prizora. Oni nisu sasvim vidljivi ni istinski apstraktni, oni se naslućuju, a potom i doživljavaju. Pored svetlosti, boje i atmosfere, posmatrač ujedno postaje i senka umetničkom delu koje analizira i u tom trenutku uspostavlja kominikaciju sa njim i stvara subjektivno mišljenje.
Slike na svili u izložbenom prostoru mogu da se okarakterišu kao ambijentalna postavka. Slike, odnosno instalacije koje su sa plafona spuštene tankim skoro nevidljivim najlonom, prema podu u konstantnom su ritmu. Posmatrač, krećući se oko instalacija stvara blage struje vazduha u prostoru i time pomara materijal slike. Dok prolazi pored njih, namerno ili slučajno može da ih dodirne i oseti njihovu nežnost i lakoću. Kako vazduh u prostoriji cirkuliše, instalacija se menja i pokreće, i u okviru toga se javlja umetnost svetla, umetnost zvuka i stvara se umetnost kretanja ili kinetička umetnost. Kada bi se ove slike/instalacije postavile na otvorenom prostoru, dobila bi se nova i drugačija izložba koja bi bila u bliskoj vezi sa lendartom.
Tatjana sa svojim radovima pokušava da nas dodirne, upravo tim tihim kretanjem tkanina, koje svojom slojevitošću stvaraju dubinu slike. Tom taktilnom komunikacijom, posmatrač i umetnik na svojevrstan način postaju vezani i tu se stvara nova priča. Svakom sledećom izložbom bićemo u mogućnosti da osetimo i doživimo novu šetnju kroz prirodu.
Sanja Sajfert
istoričarka umetnosti
.......................................................................................
Kroz stalno posmatranje prirode i interakciju svetlosti i boje, želela sam da dočaram svoj doživljaj prirodnog okruženja ili urbanog pejzaža.Ovi prizori i dodiri prirode pretočeni su u slike na svili, koje nisu isključivo slike već i objekti, odnosno, instalacije u kojima moja opčinjenost svetlom i transformacijama prirode pod uticajem svetlosti i senke dolazi do izražaja. Na slikama, boja prožima svilu u mekim gradijentima. Slojevi različite prozirnosti čine fragmentiranu mešavinu čudnih oblika koji samo nagoveštavaju prepoznavanje prizora. Oni nisu ni potpuno čitljivi ni istinski apstraktni. Svila svojom transparentnošću i nežnošću stvara inove vizure, jer se njenim preklopima dobijaju sasvim nove slike, a prolazeći pored instalacija koje se sa plafona spuštaju finom, skoro nevidljivom najlonskom linijom ka podu i dodirujući ih, dobijase i sasvim novi doživljaj atmosfere uobičajenog prirodnog okruženja sa svojom svetlošću, bojom i transformacijama koje nastaju pod uticajem svetlosnih promena… Krećući se ka instalaciji ili pored nje, male struje vazduha u prostoriji podižu i pomeraju materijal i slike, pa se osete dodiri i kretanje prirode. Kako vazduh u prostoriji cirkuliše, instalacija se menja. Plasti koji plutaju iza osnove daju osećaj dubine slikama... Slojevitost i tiho kretanje slika (tkanina) doprinose transformaciji mog doživljaja u vizuelni znak, kojim vas pokušavam dodirnuti i tu počinje još jedna priča. Na ovaj način gledalac i umetnik postaju vezani, spojeni zajedničkim iskustvom i vizuelnim rečnikom, pa čak i taktilnom komunikacijom, odnosno, dodirom,pri čemu se zamagljuje linija između umetnika, publike i stvarnosti.
Tatjana Lečić Bandović , autor izložbe
,,Godinama čuvala, vetrovima duvala,
kišama zalivala, granama pokrivala;
Priroda, priroda...“
Priroda - Nikola Hadži Nikolić